Na Žuči su se ispreplele mnoge ratne sudbine, pa su se ispreplele i Envera Šehovića i braće Panjeta - Zahira i Esada. Mnogo puta su zajedno ratovali na Žuči i zajedno poginuli 27. jula '93. godine.
Šeha je poginuo u 26-oj, Zahir u 33-oj, a Esad, koga su zvali Cero, u 25-oj godini.
Tako je u jednom trenu, od četničke granate, Prva slavna brigada izgubila svoga komandanta - Šehu, komandanta Prvog bataljona - Zahira i hrabrog ratnika - Esada. Zajedno s njima poginuo je i borac Zlatko Kalamujić, koji je bio pratilac Alije Ismeta. Tragedija se dogodila u jeku četničkih ofanziva na Zuč i Igman. Naše linije na Žuči su se bile poljuljale i Šehović i Zahir Panjeta su pokušali da ih uvezu i sačuvaju. Kada su poginuli, u Prvoj slavnoj je došlo do kratkotrajnog klonuća. pa i panike. Dobar broj boraca je napustio linije. Prvi su u pomoć pritekli borci komšijske Druge viteške, a ubrzo je stigla pomoć drugih jedinica i MUP-a.
Zuč je, tako, spašena.
Ali, paralelno s dramom spašavanja Žuči, odvijala se i druga, ljudska drama. Valjalo je ocu i majci Zahira i Esada Panjete, Bajri i Sehiji, saopštiti da su izgubili dva sina. Ali, vijest o tragediji su dobro podnijeli. Otac Bajro je tražio da ode u Bakije i vidi mrtve sinove. Otišao je sa Habibom Idrizovićem. "Sinovi moji, sokolovi moji!" - rekao je samo dok im je maramicom nježno čistio krv sa lica.
Zahir i Esad - Cero Panjeta, zajedno sa ocem Bajrom, bratom Mustafom i sestrom Esmom, 10. juna '91. godine pristupili su Patriotskoj ligi, koju je u Pofalićima organizovao Habib Idrizović.
Zahir je bio komandir čete u Pofalićkom bataljonu PL-a, a Esad komandir voda policije. Kad je izbio rat, Esad je komandovao jednom četom Odreda TO Pofalići I, a Esad opet bio komandir voda policije u toj četi. Ali, iznad svega, oni su bili borci. U borbu su se uključili i brat im Mustafa i sestra Esma. U bici za "Loris" i "Elektroprivredu", 21. aprila '92, Zahir je prvi put ranjen.
U Pofalićkoj bici susrest će se sudbine braće Panjeta i Envera Sehovića koji je bio komandir Odreda TO Velešići. U toj bici lakše je ranjen Seha. Iza toga sve bitke na Žuči bile su njihove zajedničke bitke.
U prvoj bici za Žuč, onoj čuvenoj 8. juna '92, kada je oslobođen najviši vrh - Orlić, braća Panjeta su bili i sretni. Zahirova četa je među prvima (Habib Idrizović tvrdi prva) izbila na Orlić.
Ubrzo nakon prve srećne bitke za Žuč, formirana je 13. pofalićko -velešićka brigada i za njenog komandanta postavljen je mlađani Enver Šehović. Zahir Panjeta je u ovoj brigadi dobio važan položaj - komandanta Prvog bataljona. Njegov brat Esad opet je bio komandir voda policije. Da ne bude zabune, to je bila policija koja je ratovala. I to uvijek ratovala. Mirne duše policajce ove brigade, kao i njihove "komšije" iz Zajkine brigade, mogli bi nazvati i diverzantima. Trinaesta je zatim preimenovana u Prvu mehanizovanu brigadu. Ali, komandanti i komandiri su ostali na svojim položajima.
U velikoj bici za Kotu 850, decembra '92, Zahir Panjeta je ranjen, i to teško. Ranjen je bio i njegov zamjenik Fehim Agić Aga. Međutim, obojica su brzo napustili bolnicu. Zov Žuči bio je jači od rana. Zahir se teško kretao, uz pomoć štake, a nosio je i ruku u gipsu.
Ta njegova hrabrost u sebi je, nažalost, nosila klicu tragične sudbine. Naime, kako se Zahir teško kretao i u mnogo čemu mu je trebalo pomoći, za svog pratioca je odredio brata Esada. Navikao na bitke, na svoj dobri PAM kojim je "derao" po Žuči, Esad je ovu bratovu "naredbu" shvatio kao privremenu. Uostalom, on je ranjenom bratu mogao najbolje, zapravo, bratski pomagati. Razumije se, obojica su bila svjesna opasnosti da mogu poginuti zajedno. Na to su i upozoravani.
Zahira Panjetu je teško bilo izbaciti iz takta. Sjećam se one čuvene bitke na Žuči 12. juna '93. kada je oslobođena Mijatovića strana. Bio sam na komandnom mjestu sa Zahirom Panjetom. A to "komandno mjesto" bio je najistureniji rov prema Perivoju. Zahir je u isto vrijeme i komandovao i navodio našu artiljeriju na četničke položaje ispred nas. A još je nosio gips na ruci. Četnici su ga primijetili i on se varakao sa njihovim snajperistima koji su ga uzalud hvatali na nišan. Bila je to paklena bitka u kojoj su neki Panjetini borci dobro odrađivali, a nekima nije išlo. Panjeta nije gubio hladnokrvnost. Jer, on je uvijek vladao i sobom i situacijom.
Šehović je imao na Žuči dobro urađeno i potpuno bezbjedno istureno komandno mjesto. Ali, on je 27. jula '93. godine izabrao baš IKM Komande Prvog bataljona, odnosno Zahira Panjete. Komandovali su odbranom Žuči potpuno nezaštićeni. Ranije su imali sreće, ali toga dana među njih je doletjela "njihova granata".
