- Ja ulazim prvi, vi za mnom. Kad se primaknemo četničkim pložajima, reći ću vam šta ćemo raditi - šaptao je Jusuf Juka Gojak 20. prošlog mjeseca svojim diverzantima iz Prve mehanizovane koje je na Žuči uvodio u borbu. Onda su njegovi diverzanti u "čučećem stavu" ulazili u šumu. Juka je ulazio prvi. Razvija se borba i dva su mu borca iznesena na nosilima. Mrtva. Kasnije se pojavio i Gojak. Šutio je.
- Šta se to dogodilo, Juka? - pitao sam ga dok je oko nas odjekivala zaglušujuća puščana paljba.
- Naletjeli smo na sijač smrti - rekao je, očito potiskujući emocije. Popušio je cigaretu i opet krenuo u borbu.
Juka Gojak je zaista bio legenda Žuči. A svoj najveći trenutak je doživio kada je u velikoj bici za Kotu 850 prvi stigao na Kotu i pobio zastavu sa ljiljanima. Tim podvigom nije se ponosio.
- Pa, eto, ja sam pobio državnu zastavu, a Fehim Agić Aga brigadnu - rekao je Juka samo toliko o tom svom podvigu. Nije se hvalisao.
U toj bici lakše je ranjen, ali je za dva-tri dana ponovo bio na čelu diverzanata, na Žuči.
Ulazio je prvi i na ratište Kote 772 i to više puta.
- Tu prokletu kotu moramo definitivno osloboditi - rekao je Juka, kada je, u punoj ratnoj spremi, opet na čelu diverzanata, na studeni, prije zore, čekao naredbu za pokret. Posljednji put je ulazio na ratište u zoru 12. ovog mjeseca. Opet je išao ka Koti 772.
Baš kao što je drugi junak sa Žuči Hakija Mršo preko motorole saopštio vlastitu smrt, tako je i Juka Gojak presječen u pola riječi.
Prvo je od četničke granate ranjen, i dok su mu ukazivali pomoć, stigla je druga, smrtonosna. Tek kasno noću borci su uspjeli da izvuku njegovo tijelo.
Juka Gojak je bio komandant jedinice "Staro Hrasno", pa član Komande brigade "Plavi grom". Ali, on nije želio da bude prvi ili među prvim u komandama jedinica. Želio je da bude prvi na ratištu. On je, jednostavno, bio pravi ratnik i patriota. Bez ostataka i kalkulisanja.
Samo mali broj njegovih prijatelja izvan Prve mehanizovane brigade znao je da se u njegovoj diverzantsko-izviđačkoj jedinici, koja uvijek prva ulazi u borbu, nalazi i njegov mladi sin Damir. Juka je to smatrao normalno.
Ni smrti se nije plašio. Smatrao ju je, normalnom, "pratećom pojavom" svete borbe za slobodu Bosne i Hercegovine.
A Bosnu je zamišljao ovako: "Bosna je bila i uvijek će biti korijen iz koga zajedno rastu tri drveta. Jedno drvo Musliman, drugo drvo Hrvat, treće drvo Srbin..."
