Šemso Baručija

Šemso Baručija rođen je 04. 05. 1960 godine u Foči. Bio je aktivno vojno lice.
Ratno priznanje "Zlatni ljiljan" dobio 1994 godine kao pripadnik Komande 1 korpusa.
Šemso je poginuo 11. 10. 1994 godine na Moševačkom brdu - Vareš, u činu kapetana, na dužnosti referenta za planiranje i obuku inžinjerskih jedinica.

Na Čemerskoj planini, mjestu gdje su se vodile presudne bitke za ovaj dio Bosne i Hercegovine, 11. oktobra 1994. godine, život je ostavio kapetan  Šemso Baručija, veliki patriota, dobitnik najvećeg ratnog priznanja Zlatni ljiljan. Sahranjen je 16. oktobra, u haremu Ali-pašine džamije u Sarajevu, uz prisustvo mnogobrojnih saboraca, prijatelja i rodbine.

Početkom agresije na Bosnu i Hercegovinu,  Šemso je, kao oficir bivše JNA, organizovao otpor na rejonu Boljakovog potoka gdje se tada zatekao. Nakon bitke za odbranu Žući, u kojoj se istakao, dobio je najveće ratno priznanje. Ubrzo zatim prelazi u združeni odred Zlatni ljiljani, a kasnije formiranjem 7. brdske brigade, odnosno 9. motorizovane, današnje 105. motorizovane brigade, obavlja poslove referenta za planiranje i obuku pionirskih-inžinjerskih jedinica.

Šemso je čovjek prema kome treba izražavati samo divljenje, govori H.A, njegov partner u borbi i veliki prijatelj, a njegovo mišljenje dijele i svi pripadnici Inžinjerijskog bataljona 105. motorizovane brigade, koji kažu da je  Šemso najzaslužniji za formiranje ove jedinice i njeno proglašenje za najbolju ovog roda u Prvom korpusu. On je bio jedan od rijetkih stručnjaka u pirotehnici za otklanjanje avionskih kasetnih bombi. Sam je otklonio preko 600 neeksplodiranih tijela (od tromblona do haubičkih projektila kalibra 155 mm) sa linija odbrane i šireg područja grada. Radio je na stvaranju i jačanju inžinjerijskih jedinica, kako u Sarajevu, tako i na području srednje Bosne. Nije se plašio. Sate i dane je provodio radeći na prvoj borbenoj liniji ili ispred nje. Mislim da smo izgubili neponovljivog čovjeka u ovom rodu armije.

Krajem 1993. godine  Šemso je prešao na veću i odgovorniju dužnost u Komandu Prvog korpusa. Iako teško bolestan stalno je odlazio na terene van grada, svuda gdje je bio potreban. Osjećao je odgovornost prema poslu, možda više nego ostali. Često je sanjao da se vrati u rodnu Foču. Ponosno je pričao o borcima iz svog kraja. Brinuo se o dvojici braće, takođe pionirima, jer znao je koliko je težak i odgovoran taj posao.

U haremu Ali-pašine džamije u Sarajevu počivaju: Zajko,  Šehović, Panjete, sada i Baručija. Sve su to momci od Drine. To jasno kaže: vratićemo se na Drinu, biće ezana u Foči, ako Bog da, jer spremni smo, evo da umremo za našu Bosnu. Gledajući oca i braću našeg dragog  Šemse, zaista čovjek mora biti ponosan. Ispraća sina ponosan. Zna da je njegov sin živ, življi nego mnogi koji traže pasoše i bježe iz Bosne.  Odbranićemo je, neka idu. Neka im bude na čast. Ovi koje ispraćamo neće im nikada halaliti. Nemaju kuda na onaj svijet, da im pogledaju u oči.  Šehidska je poruka da nastavimo put njihove borbe. Mi, hvala Bogu, svaki dan sve smo jači, stasamo. Imamo armiju, divne momke, koji hrabro, goloruki, mrse račune ovoj Evropi koja nas je bila halalila, da nas nema. Sada ne znaju šta će. Bosna se ne da, i oni svakodnevno razbijaju glavu i izmišljaju kojekakve kontakt grupe, konferencije. Neka ih izmišljaju hiljade, ova naša draga armija sve će im račune pomrsiti i omogućiti život u Bosni svim poštenim ljudima. - riječi su sa dženaze našem heroju.

Šemsin otac Hamid, prepun tuge, ali i ponosa, je tom prilikom, rekao: - Hvala ti što si bio hrabar. Jedan sin mi je ostao bez noge, dva su mi živa i zdrava. Neka se i oni bore do konačne pobjede. Ako treba i ja ću se boriti. Hvala ti sine, puno ti babo želi sreće i na onom svijetu, ako Bog da inšallah.

plbih.org