Reporter: U kasarni Nedžarići smo maločas razgovarali o Uzeiru Saraču, zvanom Dedi, koji je veoma hrabar. Uzeire, da malo kažete u čemu je ta vaša hrabrost.
Uzeir Sarač Dedo: Da vam kažem iskreno, sastoji se u tome što imam visok moral i volju... da istjeram i protjeram ove četnike. Ove dušmane naše. Neprijatelje, koji su nas utjerali u okruženje, ovako. Vidite i sami...
A imali su šanse da me vide i čuju na Žuči. Susretao sam se s njima. Tu sam bio izviđač. Pet i po mjeseci. Evo, sad sam ovdje. Eto tako...
Reporter: Šta je sve izviđač Dedo mogao da vidi ovdje, u Nedžarićima?
Sarač: Pa, ja idem često, sa svojim drugovima... Vidjeli smo šta rade i kako su ukopani. Vidim kako se pripremaju i zašto. Tamo ih vidimo... Sad ih nema. Skrivaju se. U zemlji su.
Reporter: Kojim oružjem najradije baratate kad idete u borbu?
Sarač: Pa, ja imam "tomsonku", imam PM. Imam oružje fino i divno... Mislim - ima oružja. Oružje svi imamo. Dobro oružje imamo.
Reporter: Vidio sam ovdje onih nekoliko boraca... Sad sam ulazio u kasarnu i tamo vidio da naši, zaista, imaju munjevite reflekse. Za ovo vrijeme ratovanja, izbrusili su se ti refleksi.
Sarač: Pa, da vam kažem. S obzirom da smo tu mjesec dana, a bili smo i gore, na Žuči, u dodiru sa njima... To je na prvoj vatrenoj liniji. Vidjeli ste, tu smo trideset metara od njih. A i krećemo se, osmatramo kroz razne rupice, puškarnice... Gađali su nas svačim. Snajperista je baš juče mene gađo tu... Bog, sudbina, pa čuva. Nafaka!
Reporter: Ništa vam nije bilo?
Sarač: Ma, ništa! Šta će! Šta će!
Reporter: Kad je bilo najinteresantnije, najzanimljivije, možda, najuzbudljivije u tom vašem izviđanju?
Sarač: Pa, ja, kad sam bio komandir izviđačkog voda, baš na Žuči, to neću zaboraviti... Kad sam se susreo sa četnikom... Oko u oko, ono na petnaest metara!... Tada sam... brži bio. Donio sam i PM od njega... A drugi je slučaj, isto, koji neću zaboraviti, kad su nam zasjedu postavili... Ja sam pošao sa svojih petnaest boraca na izviđanje. Četnici su, najvjerovatnije, dojavu imali... Staja znam, nekako saznali... Uglavnom da ja idem tuda. I oni su nam zasjedu postavili. Njih je bilo oko dvadeset, dvadeset i pet. Ja sam sa svojih petnaest ljudi bio... Eto, i "Srna" je javila da je vojvoda poginuo. Ali... Nek bude onako kako oni kažu. Ja sam zadovoljan.
Reporter: Šta, javili su da im je vojvoda tada poginuo?
Sarač: Njihov vojvoda daje poginuo...
Reporter: A, to je onaj vojvoda što leži gore...
Sarač: Na Žuči! Jeste! A ja mislim da su njih trojica, ili četvorica smaknuti. Mi smo... bez gubitaka ostali... Sa jednim lakše povrijeđenim. Eto, to je... U ovom ratu, tačno, sudbina i nafaka čovjeku donose sreću.
Reporter: A i hrabrost...
Sarač: Hrabrost je tu... Nije nikoga uopšte strah. Ni tenka, ni četnika. Pitali ste me odakle sam. Pa, iz Jeleča. To je kod Foče. To je divan grad. Divno mjesto bilo. Sad čujem da je, navodno, spaljeno. Ni ćumez nije ostao... Kod mene jest, čuo sam kuća, babina štala i to... Mislim sve je to babino bilo, to je njegovo imanje. Zalagao se, borio se...
Reporter: Jesu li oni preživjeli? Otac...
Sarač: Pa, otac mi je na Ilidži bio i otud je jedva živu glavu izvukao. Pobjego je. U stan su njegov četnici ušli. A tamo su imanje to zapalili... Kod mene su sada svi... Tako da ima u mojoj kući jedanaest izbjeglica plus mojih pet osoba. Sad nam je dobro. Fino. Imamo svega i nije nam tijesno.
Reporter: Kad namjeravate u Jeleč?
Sarač: Pa, akobogda, brzo! Ja se nadam ubrzo da će doći taj dan. Još su stari ljudi govorili, s obzirom da je taj Jeleč dobro poznat po ljudima i staroj Fabrici čilima... Ono je priča bila: "Beč, pa Jeleč!" To je mjesto dotle bilo... A, eto, sad, navodno, nema ništa! Sad je sprženo sve.
Reporter: Ali, biće bolje...
Sarač: Pa, biće bolje. Biće bolje. Stvorićemo bolje, sigurno, nego stoje bilo...
(Uzeir Sarač Dedo, dobitnik "Zlatnog ljiljana"; rođen 1949. godine u selu Gvozi, Jeleč, kod Foče; poginuo je 19. jula 1995. godine u bici za Treskavicu.)
