Dragutin Zvonimir Čičak se još početkom 1991. i 1992. godine borio protiv “destruktivne i nerazumne” Kordićeve politike upozoravajući na opasnost od “nekontrolisanog naoružavanja Hrvata” i podele između naroda BiH.
Njegov metod borbe protiv Kordića i drugih bosansko-hrvatskih vođa koji su podržavali “stvaranje etnički čistog prostora za bosanske Hrvate i pripajanje Hrvatskoj”, bili su članci koje je objavljivao 1991. i 1992. u brojnim lokalnim novinama. Ovi članci su prezentovani Tribunalu kao dokaz tužilaštva. Marta 1992. godine, Kordić je odgovorio na jedan od Čičkovih članaka svojim člankom u kome je optužio Čička da je jedan od onih Hrvata “koji su zaslepljeni idejama jugoslovenstva i unitarizma”.
Ubrzo nakon toga Čička su posetila tri uniformisana vojnika koji su ga opljačkali i pretukli rekavši mu da je to od Daria. Čičak je jednog od njih identifikovao kao Zorana Marinića koji se nalazi među optuženim licima za zločine u dolini reke Lasva.
Članci koje je Čičak pisao podudaraju se sa opisom organizacije, ciljeva i aktivnosti tzv. HZ –HB koji je izneo tužilac i podudaraju se sa tužiočevom tvrdnjom o ulozi optuženog Kordića u tim događajima.
Prema Čičkovom svedočenju, Kordić je bio istovremeno civilni, vojni i politički vođa i po njegovom mišljenju ni jedna civilna, vojna ili politička akcija u ovom delu Bosne nije mogla biti preduzeta bez njegovog odobrenja. Dodaje da je Kordić radio pod uticajem i patronatom Mate Bobana, nacionalnog vođe tzv. HZ–HB. Bio je takođe i pod uticajem hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška. Uz njihovu podršku Kordić je napredovao u političkoj hijerarhiji i sprovodio politiku zagrebačkog rukovodstva u BiH. Prema Čičku, on je takođe sprovodio i svoju verziju neo-fašizma i organizovao i naoružavao paramilitarne formacije u toj oblasti.
