Bio je to bolan prizor na Žuči: četvorica tek ranjenih boraca ležala su na nosilima. Medicinsko osoblje im je ukazivalo prvu pomoć. Među ranjenicima prepoznali smo i komandanta jednog bataljona slavne Prve mehanizovane brigade Mehemeda Ceru. Ovo su njegove treće rane. Druge još nisu bile zarasle.
- Šta se to dogodilo, Cero? - pitali smo ga i sami pokušavajući da mu pomognemo, jer, on još nije došao na red za previjanje.
- Maločas je pala gore granata i mislio sam da bi moglo biti ranjenih
- kaže Cero. - Poslao sam sanitet da hitno ide gore, a i sam sam krenuo s nekoliko boraca. A onda je sijevnula granata među nas...
- Ne, neće ostati ruka. Gotovo je.' - dodaje Cero neobično mirnim glasom i gleda svoju duboku ranu na lijevoj ruci.
Oko njega počinje da oblijeće medicinsko osoblje, da ga previjaju.
- Samo po prioritetu hitnosti - naređuje Cero. - Obrađujte teže slučajeve. Koje teže ranjen?
A onda glasom, koji nikada nećemo zaboraviti, doziva jednog od ranjenih:
- Ne daj se, sine Dado! Izdrži! Pomozite Dadi i Lutvi.
Dado je, činilo nam se bez svijesti, ležao na nosilima, blijed poluotvorenih usana. Život mu je održavala flašica blagorodne tečnosti koja je bila priključena za njegovu ruku. Četvrti ranjenik, zvali su ga Juka, ležao je već obrađen. Teško je ranjen i vozač Lutvo oko koga su se ljekari najviše zabavili.
Kada su obradili svu trojicu ranjenika, ljekar i sestre su prišli na kraju Komandantu.
- Komandante, lošije si prošao nego i prvi i dragi put, ali opet dobro si prošao - rekao je ljekar Ceri, dok mu je previjao ruke, noge, stomak...
- Pripazite na Dadu, pripazite na druge. Vidite kome je najpotrebnije
- naređivao je teško ranjeni Cero.
Ranjenike su odvezli sa Žuči...
Juče smo ponovo našli Mehemeda Ceru, za koga nam je Enver Sehović rekao da je jedan od najboljih komandanata Prve mehanizovane... Našli smo ga u jednoj sarajevskoj bolnici...
Iako još nije bilo vrijeme posjeti, oko njega se već okupilo nekoliko njegovih boraca.
- Dobro sam i već sam se pridigao - kaže nam Cero. - Ruka je ostala.
- A kako su vam ostali ranjenici: Dado, Juka, Lutvo? - pitamo.
- Odavde moji idu u posjetu njima i kažu mi da su sasvim dobro -kaže Cero - Vjerujem da mi govore istinu.
- Fascinirala nas je vaša prisebnost u onim trenucima kad ste računali da ćete ostati bez ruke? Naredili ste ljekaru da pruža pomoć drugima, pa vama - kažemo mu.
- Pa, naravno, ja sam, kada smo bili ranjeni od granate, vidio da je Dado gotovo ukočenog pogleda, vidio sam mu blijede usne. Činilo mi se da je on najteže ranjen. Pred Sanitetom sam vidio da se loše osjeća i vozač. Dakle, njima je bilo potrebno da prije ukazu pomoć. Menije žao tih mladih ljudi. I uvijek pokušavam da ih zaštitim. Svi su mi kao moja djeca.
Mehemed Cero je, inače, tri puta do sada ranjavan: prvi put u Pofalićkoj bici, drugi put na Žuči u decembru '92. i, eto, sada - 20. januara. Poslije prvog ranjavanja, neizliječen, učestvovao je u bici za Vraća, a poslije drugog ranjavanja sa zavijenom rukom, bio je među borcima koji su se borili za Golo brdo.
- Kada mislite da ćete ponovo među njih?
- Najdalje za mjesec dana - kaže on. - Rane dobro zarastaju.
U bolesničkoj sobi sa Cerom su i njegovi borci, ranije ranjeni, srećom lakše: Nebojša Drobac i Muamer Aleto. Ni Nebojši ovo nije prvo ranjavanje. I on će ponovo na ratište. Aleta će bolnicu napustiti ranije.
U posjetu svom komandantu došli su njegovi borci: Enisa Dedić, Sabina Đip, Senad i Emir Cicvara, Mustafa Meco...
Komandant Cero uskoro će tamo gdje svi putevi vode: na ratište. Jer, drugih puteva za borce i patriote nema...
(Admir Kadrić Dado nije preživio ovo ranjavanje. Umro je u bolnici.)
